Podizanje rasadnika medonosnog bilja Eh, kada bi samo mogli da vidimo da uspeh i budućnost razvoja pčelarstva zavisi na prvom mestu od bogatstva i snage pčelinje paše a na drugom mestu od tehnologije rada sa pčelinjim zajednicama. Jer možemo imati zlatnu košnicu i najbolju tehnologiju rada i najzdravije pčele, ali ako paše nema ništa nam ne vredi. Pčelinje paše osim što nam priroda sama nudi u određenim vremenskim razdobljima u toku godine i na određenim prostorima moramo i sami da stvaramo, posebno nam je ovo potrebno ako nam se pčelinjak nalazi na lokaciji gde ima jedna ili dve glavne pčelinje paše a ostatak možemo da popunimo rasadivanjem ili setvom drugih medonoša, to jest stvaranjem novih glavnih paša. Stacionarno pčelarenje ponekad, mada retko može i da konkuriše selećem pčelarenju i da ima velikih prednosti pod uslovom da nam u toku aktivne sezone u blizini pčelinjaka cveta više vrsta glavnih medonoša. Određene medonosne biljke mogu iako manje poznate na nekim lokacijama da čine i glavnu pašu. Ukoliko imamo dovoljno prolećnog bilja koje će nam omogućiti dobar proljećni razvoj i razviti pčlinje zajednice do prve značjnije paše, a to je u većini naših regiona bagrem, zatim posle bagrema da imamo divlji duvan ili ranu sitnolisnu lipu do suncokretove paše možemo i sami stvoriti neku medonosnu pašu pa popuniti taj vremenski period. Pored medonoša iste su važnosti i biljke polenarice. Što se tiče proljećnog razvoja pčelinjih zajednica veoma je važno znati da pored reka cvetaju razne medonosne vrste:leska, brestovi, mnogo vrsta vrba, jasenova, topola, drenova, trnjine, ringlova ili džanarike, divlji kestenovi i mnoge druge ranocvetnice koje luče nektar i polenov prah pa bi dobro bilo da nam se pčelinjak nalazi negde pored reke. Ove biljke su za pčele mnogo prihvatljivije od raznog voća koje se često štiti raznoraznim pesticidima a ponekad i u sred cvetanja. Posle ranog prolećnjog razvoja dobro bi bilo odvesti pčele na bagremovu pašu i to negde ispod Save i Dunava u umereno kontinentalni predeo naše zemlje jer iznad Save i Dunava bagrem ne luči nektar ili ga vrlo malo luči i to u području Deliblatske i Subotičke peščare. Ovo kontinentalno područje je pod uticajem hladnih Karpata i hladnih istočnih vetrova koji često duvaju u vreme cvetanja bagrema, pa dolazi do potpunog prestanka lučenja nektara ako je ono uopšte i počelo. Istovremeno nepovoljna je diferencija noćnih i dnevnih temperatura pa ako vetar prestane dolazi do jačih jutarnjih mrazeva, koji isto kao i vetrovi onemogućuju bagremu lučenje nektara. Posle bagrema pučinju da cvetaju razne vrste lipa , amorfa ili bagremac , facelija koja nije višegodišnja biljka i kojoj se nažalost daje prevelika vrednost i publikacija koju možda ne zaslužuje. Do suncokreta koji je glavna Vojvođanska paša a trebalo bi da bude i paša svih pčelara Srbije cvetaju još i veoma dobar pitomi kesten, dafina, korejski bagrem i razno drugo nisko rastinje. Opet posle suncokreta u blizini našeg pčelinjaka možda možemo stvoriti i neku kasnu pašu na primer vresak - saturea montana, kojeg opet nažalost niko nije prenio na naše područje, i tako popuniti aktivnu sezonu pčela tj. stvoriti pčelinjim zajednicama pašu do kasne jeseni. Kao što sami vidite prvi deo ovog teksta pišem sa pozicije vojvođanskog pčelara. Isto i na području centralne Srbije može se stvoriti u mnogim regionima pčelarskim rečnikom rečeno pravi pčelarski raj, tj. stvoriti uslove da u toku cele godine imamo pčelinje paše koje se nadovezuju jedna za drugom od ranog proleća do kasne jeseni. Sve osim suncokreta kome najviše pogoduje kontinentalna klima i kontinentalni delovi zemlje gde se stvaraju najbolji uslovi za lučenje nektara. Međutim ovog puta želim da se vratim na područje Vojvodine i navedem samo primer pčelarskog udruženja ,,Nektar,, iz Novog Miloševa gde smo mi nas 7-8 pčelara od ukupno oko 40 članova društva bez obzira na mišljenje i nezainteresovanost ostalih članova, u 6 radnih akcija prošle godine zasadivanjem oko 2.000 ožiljenih sadnica vrbe kao i 2.000 sadnica bagremca amorfe na odredenoj lokaciji pokušali da za budući period stvorimo kvalitetnu pčelinju pašu. Pored ovoga imamo u planu i zasađivanje oko 10.000 sadnica lipe kao i zasađivanje više hiljada sadnica izuzetne medonoše parkovskog drveta kelrajterije (Koelreuteria paniculata) poznate ovde u Banatu kao klokočika ili kako je još nazivaju korejski bagrem (za koju sam vec samoinicijativno sakupio oko 15000 semenki), zatim setvu i rasađivanje pet do deset hiljada sadnica pitomog kestena (Castanea sativa) kao i setvu velikih površina najmedonosnijeg vreska (Satureia montana) i setvu izuzetne lekovite spasiteljice (Salvie officinalis). Sve ove ideje i pokušaji bi mogli da budu sprovedeni i praktično realizovani u veličanstvena dela ako budemo imali sreće i ako obezbedimo zemljište za podizanje rasadnika medonosnog bilja. U ovom našem planu najznačajnija je salvija. To je izuzetna medonoša koju pčele uvek izuzetno posećuju i koja je pravi prirodni antibiotik. Ona je sa svojim eteričnim uljima izuzetan lek za nozemozu, krečno leglo a odlično dejstvo ima i protiv varoatoze kao i mnogih drugih bakterioloških virusnih i gljivičnih obolenja.Moram da napomenem da Salviu oficinalis koristim već 8 godina i od tada na pčelinjaku ne upotrebljavam fumagilin, nozecid ili bilo koja antibakterijska i druga sredstva a istovremeno nemam nikakvih obolenja (nozemoze, krečnog legla ili ne daj bože nekih drugih obolenja) isto tako kod svih pčelara u Novom Miloševu, koji sa mnom sarađuju i koji koriste ovu biljku, nozemoza i krečno leglo na pčelinjacima su potpuno iskorenjeni. Ovu spasiteljicu pčelarstva u pravom smislu reči trebao bi svaki pčelar da ima posejanu i rasađenu makar u svom dvorištu za lečenje sebe, svoje porodice, svojih prijatelja, poznanika i svojih pčela jer je to biljka koja je istovremeno pravo rešenje za veliki broj obolenja. Ko nema dvorište može je sa uspehom gajiti u saksiji na balkonu istovremeno kao ukrasnu biljku ali i aromaticnu biljku koja se koristi kao začin pri spremanju mnogih jela i dekoraciju istih. Svaki dan otkinem po 3-4 lista i pojedem ih tako u svežem stanju. To je zimzelena biljka kojoj ne smeta ni minus trideset ni plus pedeset. Iz biblije poznata kao spasiteljica svete Marije i tada u naručju malog Isusa Hrista kojeg je spasila od Rimljana sakrivši se ispod grmova ove biljke.Tamo na Bliskom Istoku naraste do jedan i po metar visoko isto kao i ovde kod nas. Pravi kuriozitet je to što kad je jednom rasadite ili posejete, posejali ili rasadili ste je ne samo sebi nego i vašoj deci i unucima i praunucima i njihovoj deci i unucima i praunucima i u njoj mogu naći spas mnoge generacije ljudi i pčela u narednih stotina godina. Ona je višegodišnja biljka koja tako zimzelena uvek sveža sa neverovatnom snagom i brzinim regeneracije (ako je jače obrana mladice u toku jedne sezone mogu da narastu i do 70 cm) živi i podmlaćuje se stotinama godina a sama nema nikakvih oboljenja niti prirodnih neprijatelja. Zbog svog gorkog ukusa ne uništavaju je ni stoka ni šumske životinje.A nikakva joj hemijska zaštita nije potrebna. Posebno treba da znamo da je naša zemlja uvoznik ove biljke u prirodnom sušenom stanju iz Mađarske i Hrvatske. Otkupljuju je i uvoze sve otkupne stanice i preduzeća za pakovanje čajeva. Istovremeno uvozimo i spasiteljičino eterično ulje i to po neverovatnim cenama iako spasiteljica po jedinci mase daje velike količine eteričnog ulja ili preciznije po izveštaju i rezultatima Instituta za lekovito bilje u Bačkom Petrovcu i Poljoprivrednog fakulteta iz Novog Sada do 4 litre po toni sirove mase. Litra ovog ulja na svetskom tržištu prodaje se po neverovatno visokim cenama a sa jednog hektara može da se dobije od 20 do 50 litara istog. Pa bi sve ovo trebala da bude dodatna satisfakcija pčelarima za veću zainteresovanost i širenje ove biljke. Spasiteljica je istovremeno jedna od najboljih medonoša koje pčelarstvo poznaje i u svim pisanim knjigama se navodi da u povoljnim uslovima lučenja nektara može da se dobije i do 1000 kg. meda po hektaru . Prava sreća je i to što se kosidba ili berba obavljaju posle cvetanja i posle berbe semena koje se opet prodaje po ceni od uvek u dinarskoj protivvrednosti od 50 eura/kg.. Ovom prilikom nećemo Vam reći koliko stotina kilograma to jest koju veliku količinu semena možete dobiti po jednom hektaru spasiteljice u kulturi, jer je promet i prodaja semena po zakonu zabranjena i pod kontrolom je državnih instituta. Spasiteljica se rasađuje u redove razmaka 70 do 100 cm. a u redu 30 do 40 cm. Podnosi sklop od 40-60000 biljaka po hektaru. Obzirom da u jednom kilogramu semena imamo oko 125-128.000 semenki i da joj je klijavost preko 90% , ako je posejemo u leje (10puta1m) pod najlon, možemo proizvesti oko 100.000 biljaka za rasađivanje. Ovo nam može biti dovoljno za 2 hektara površine. Ovakvim zasadima omogućili bi zapošljavanje velike radne snage (ukoliko želimo da je beremo) i sprečili bi odliv deviza koje se potpuno nerazumno troše na uvoz ovog lekovitog bilja. Istovremeno bi stvorili uslove da u budućnosti postanemo izvoznici salvijinog meda zatim suve mase za čajeve kao i (ukoliko želimo da je cedimo) izvoznici eteričnih ulja, a našim farmaceutskim kućama omogućili bi nabavku mnogo jeftinijih i kvalitetnijih eteričnih ulja. Nažalost jedine manje površine sa spasiteljicom u kulturi nalaze se na Institutu za lekovito bilje Josif Pančić u Pančevu i na institutu u Bačkom Petrovcu u čijem vlasništvu se nalazi i destilator za ceđenje eteričnih ulja. U ovim institutima se nalaze veliki stručnjaci, svestrani poznavaoci lekovitog medonosnog bilja i mogu nam biti od velike pomoći u podizanju zasada i rasadnika medonosnog bilja . To su ljudi izuzetne komunikativnosti, profesori na Poljoprivrednim fakultetima dr.Duško Adamovic profesor u Novom Sadu i profesor dr.Rade Jevđevic profesor na Poljoprivrednom fakultetu u Zemunu. Svo vreme prethodnog pisanja o spasiteljici, nisam je nazvao imenom kojim je najčešće naziva naš narod a to je žalfija upravo zato što počinje sa slovima žal. Verovatno iz podsvesti naš um želi da je što pre izbaci iz našeg pamćenja zato što podseća na žalost. I to je njen jedini ali za nas i najveći nedostatak. U zapadnim zemljama na primer u Italiji, Španiji, Francuskoj i drugim u bilo kom kafiću konobar će Vam ako budete tražili čaj, na prvom mestu preporučiti čaj od (tamo salvije-spasiteljice) žalfije, dok je kod nas to gotovo nemoguće. Verovatno zato, zbog svog imena, u kulturi i pored za nju idealnih klimatskih uslova kod nas možemo slobodno reći uopšte nije zastupljena. Srpski narod je još naziva i slavulja, kuš a u Crnoj Gori, Hercegovini i Dalmaciji zove se kadulja i pelim. Medutim ovde dolazi i do istog naziva za dve različite biljke što Vas može dovesti do pogrešnog ubeđenja. Naime pelim ili pelin ili pelen-artemisia absinthium- od koga se spravlja pelinkovac ali i preparat KAS 81 poznat po lečenju od nozemoze, krečnog legla i varoe je mediteranska biljka nižeg rasta. Ona je isto gorka i aromatična biljka i po svojoj nameni u pčelarstvu slična je Salviji oficinalis našoj spasiteljici. Spasiteljica ovde ne samo što može da zameni dejstvo gorkog pelima nego je njeno dejstvo daleko šire i po mom iskustvu mnogo bolje. Žalfija ali i druge predhodno pomenute biljke trebale bi da popune prazninu do glavne suncokretove paše. Međutim i posle suncokretove paše mogli bi da imamo pašu vreska (Satureia montana) koji bi na našem području počeo da cveta odmah posle suncokreta. Pokušaji da se dode do sadnog materijala ove medonoše koja je da napomenemo glavna medonoša u Skandinavskim i Pribaltičkim zemljama veoma je težak.Ali pošto nam je cilj da vresak zasadimo ili posejemo na većim površinama i da ga raširimo svuda pokraj reka i kanala zatim po raznim ledinama moramo biti uporni i istrajni .Naša upornost nadamo se da neće biti uzaludna. Do rešenja ovog velikog poduhvata veoma je teško doći ali ne i nemoguće.Tim pre što je med od ove biljke najskuplji i kao i žalfijin najtraženiji je na evropskom tržištu (18-20 eura 1 kg.). Znači cilj nam je da dođemo do najskupljih i najtraženijih mednih vrsta to jest da ih sami proizvedemo na našem području ali i da pčelama omogućimo da sebi donesu kvalitetnu zimnicu.Ovog puta ćemo reći i to da vreskov med i nije najkvalitetnijih med i da je dobar za zimovanje pčela, ali posebno je pitanje zašto je škotski viski kao i škotski vreskov med uvek najskuplji i najtraženiji iako se nikad nisu mogli porediti sa šljivovicom i sa bagremovim medom. E pa upravo zato, kad im ne možemo ponuditi viski ili šljivovicu mi pčelari možda možemo planirati da im u budućnosti ponudimo pored ostalih i vreskov med. Ne samo zbog cene, nego i zbog toga što ova medonoša počinje da cveta krajem jula i početkom avgusta a u zavisnosti od vremeskih uslova, može da cveta i do prvih mrazeva. Poznato je da su na vresku u povoljnim godinama na mnogim lokacijama sa podrucja bivše Jugoslavije na planinama Bosne i Dalmacije mnogi pčelari imali prinose i preko 150 kg.meda po košnici i da su imali po 6 i 7 ceđenja. Ovo je medonoša koja tokom Avgusta u povoljnim godinama daje i do 15.kg. meda na dan po košnici, bez obzira na broj prisutnih košnica i medonoša čiju izdašnost je nemoguće izmeriti i proceniti. O ovoj biljci najslikovitije nam mogu pričati pčelari koji su sa vreskom živeli a koji se danas nalaze tu među nama. Oni su pravo bogastvo informacija i sa svojim iskustvima mogli bi nam biti od izuzetne pomoći, kao i naučni radnici tj. stručnjaci sa instituta za lekovito bilje. Sva pčelarska društva trebalo bi na svome području da u saradnji sa opštinama, mesnim zajednicama i lovačkim udruženjima koji imaju slične planove predlože svoj plan rasađivanja medonosnog bilja i zatraže saglasnost za njegovo sprovođenje u delo. Od opština i mesnih zajednica mogli bi da zatražimo zemljište za podizanje rasadnika a u zamenu za rasadni materijal koji bi sami proizveli. Naravno da svako pčelarsko društvo najbolje poznaje pašu na svom terenu pa bi bilo dobro da se prouči i dobro osmisli plan i strategija razvoja pošumljavanja na datom području. U svakom slučaju trebalo bi saditi i rasađivati samo višegodišnje biljke i biljke koje će popuniti sadašnje paše a sa tendencijom da u budućnosti možda postanu i glavne paše na terenu na kojem pčelarimo. Ako treba za potrebe pošumljavljanja za lovačka društva mogli bi proizvesti i ponudi svoj sadni materijal bez ikakve nadoknade, a isto tako, dobro bi bilo besplatno ponuditi i proizvesti sadnice i za komunalne firme. Mislim da bi mnoga pčelarska udruženja sa pravim planovima mogla svako na svom terenu stvoriti pravi pčelarski raj sa kojim bi mogli da se ponosimo. Isto tako SPOS i naši pčelarski predstavnici bi mogli da pokušaju da utiču na planove pošumljavanja u Ministarstvu za poljoprivredu i šumarstvo i da iznesu svoje-naše mišljenje i spisak medonosnih drvnih vrsta koje bi bile interesantne kako za drvnu industriju tako i za pčelarstvo. Zato možemo da kažemo, ne pravi kuću onaj ko ima para ili onaj ko ih nema, već onaj ko ima plan i želju da je napravi. Jednom kad napraviš temelj, on ti više nikad neće dati mira sve dok kuću ne završiš. Pa, predložimo već jednom taj sudbonosni plan budućnosti, plan podizanja rasadnika medonosnog bilja.
Konstruktor Nove košnice Rodne Voje. Vojo Brstina. www.beehivevoja.com v.brstina@ptt.yu tel: 023-782-015 mob.063 715 713 2. 23273 Novo Miloševo 6.11.2005.god. ___________________________ PTT Net, Web Mail http://www.ptt.yu